У „Готском алманаху“ за 1869. годину пише: „Wukomanovits Fursten Lowenstein, најстарија словенска племићка породица, која своје порекло води од витеза Богољуба Вукомана, који се јавља у Србији 983. године.“  Василију Вукомановићу је Фридрих Барбароса на свом пропутовању кроз Србију 1189. године доделио титулу кнеза од Левенштајна,  након што га је спасао из руку тридесет угарских разбојника.

После Битке на Косову пољу 1389. године највећи део ове моћне лозе прешао је у Русију и од Петра Великог 1706. године добио нов грб са амблемима који су указивали на јуначка дела Вукомановића на Косову. Представник куће Вукомановића с краја XIX века био је богат, али неожењен кнез Димитриј Петрович Вукоманович-Левенстејн.  

Познати српски педагог и писац, Стева Чутурило, дао је једини опис грба Вукомановића:

„Састоји се из обичног грбног штита на ком је кнежевска круна док је штит подељен у три поља. Доње поље заузима половину плоче, њега у дијагонали пресеца река коју окружавају шуме четинара. Основна боја овог поља је црна, а у половини речног тока на десној обали реке види се стена у облику лавске главе на чијем се темену уздиже крст. Та стена, по свој прилици је симбол оног јуначког дела којим је Василије Вукомановић цара Фридриха ослободио из руку маџарских разбојника… Горња половина грба подељена је на два поља. На десном црвено бојадисаном пољу насликано је разно оружје витешко: два мача, буздован и пиштољи. На левом златном пољу налази се кнежевски калпак с лабудовим перјем положен на бео јастук. По свој прилици ово је првобитни грб какав су Вукомановићи добили још од Фридриха Барбаросе, а Петар Велики га је само утврдио додавши знакове новијег оружја.“  

Порекло Вукомановића везује се за Метохију и околину Пећи. Након пада ове области под Турке, преселили су се у Херцеговину. У сеоби племе је предводио Сава Костић Вукомановић. Никшићки паша није подносио досељено племе па је наредио да се убије Сава Вукомановић. Схвативши то као упозорење, Савини синови: Вукоман, Часлав, Ћирјак и Драгић, после убиства оца и освете, преселили су се у Београдски пашалук. На путу ка Београду зауставили су се у Страгарима, где су оставили породице, а они отишли везиру да затраже дозволу за настањивање. Вративши се у Страгаре и уверивши се да им одговара планински крај око Рудника, одабрали су простор између Дичине и Чемернице и ту се населили.

Према породичној традицији Срезојевце су прихватили за нову постојбину, а уз речицу Царевић подигли су своје домове половином XVIII века. Предак поменутог Димитрија Петровича Вукомановича био је Драгић, најмлађи од четворо рођене браће, који се са рођаком Николом-Никшом одселио у Русију. Њихови потомци живели су у Одеси.

Зна се да је Вукоман имао седам синова: Будимира, Радомира, Василија, Димитрија, Војина, Павла и Саву. Вукомана и сина Војина убили су Турци на реци Дичини, док су носили приходе спахији у Брусници.

Све до друге половине XVIII века немамо поуздане податке о овој породици. Као породични старешина тада се истиче Гаврило Савић Вукомановић. Његов отац Сава, син је Вукомана, једног од досељене браће. И поред свог пристојног иметка и угледа у селу, Вукомановићи нису играли запажену улогу у Првом и Другом српском устанку.

Гаврило Вукомановић је имао четири сина: Сретена, Радосава, Милисава и Ђорђа. Имао је исто толико кћери: Марицу, Јелену, Петрију и Госпаву. Умро је 1797. године, па је старешина задруге постао његов најстарији син Сретен.

Други Гаврилов син Радосав (1758–1805) био је ожењен Маријом (1762–1797), рођ. Дамњановић, из села Дружетића. Марија је умрла у 35. години па се Радосав поново оженио, али је име друге његове супруге остало незабележено. Радосав је из два брака имао једанаесторо деце, шест синова: Луку (1785–1833), Јована (1792–1815), Петра (1801–1833), Антонија, Теодора и Гаврила (Гаја) и пет ћерки: Ружицу, Љубицу, Смиљану, Мирјану и Босиљку.

Љубица је рођена 3/14. јануара 1785. године, као друга ћерка Радосава и Марије.  

Када је војвода Милан Обреновић поверио трговачке послове брату Милошу – он, Милош, учестало је навраћао у Срезојевце, код Вукомановића, не би ли поново видео Љубицу. Турчин Ћор Зука, који је са њим заједно посредовао у продаји стоке, проникао је у Милошеву тајну и овај му је признао да је заволео Љубицу.  

Породична традиција Вукомановића памти следеће појединости везане за Љубичину удају и Милошеву женидбу. Годину дана после прве прошевине умро је Љубичин отац Радосав, 25. новембра 1805. На Стевиндан, 27. децембра, Вукомановићи су давали четрдесетодневни помен покојнику. После ручка војвода Милан и Никола Милићевић Луњевица убеђивали су Сретена, домаћина куће, девојчиног стрица, да дâ Љубицу за Милоша. Он више није био Миланов момак, већ познати устаник, који се показао храбрим у Честобродичком боју, код Добриње, где је разбио Турке који су ишли у помоћ Руднику. Сретен није имао никаквог разлога да одбије просце па је уз благослов игумана манастира Никоља, Исаије, примио из Миланових руку обележје за синовицу.

Према породичној традицији Љубица је испрошена 27. децембра 1805. године, а на Светог Јована, 7. јануара 1806, удала се за Милоша и отишла у кућу војводе Милана Обреновића. Дан по Светом Јовану, 8. јануара, Карађорђе је венчао Милоша и Љубицу у Милановој кући у Брусници. Стари сват био им је Лазар Мутап, а ручни девер Никола Милићевић Луњевица.

Међутим, према српским обичајима и схватањима, скоро је немогуће да се Љубица удала два месеца после очеве смрти. Са овим се слаже казивање кнегиње Љубице о прошевини: „Кад је Бабо примио од господара Милана обележје, и у великој кући пушке припуцаше, овамо, мајка и све жене стадоше кукати. – Шта учини човек на данашњи дан? Дмитар дошао је да ме води да пољубим у руку; и ја сам мислила да бежим, да скочим у воду“.  Дакле отац јој је био жив када је била прошена. Као прилог овом казивању можемо изнети и сећања кнеза Милоша из његове аутобиографије: „У двадесетом лету мојега возраста ступио сам у брак; за супругу имао сам девицу именом Љубицу из Нахије Рудничке, села Срезојевца, фамилије Вукомановића“. С обзиром да је година његовог рођења 1783. произилази да се оженио 1804. године, сачекавши да прође годину дана од смрти свога оца.  

Јануара 1806. године Карађорђе није могао да кумује кнезу Милошу јер се у то време одржавала Остружничка скупштина којој је присуствовао. Из свега наведеног долазимо до закључка да су се кнез Милош и кнегиња Љубица венчали у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује у време освајања Рудника, марта 1804. Тада су се Карађорђе и Милош први пут срели и упознали.  

Каква је као жена била кнегиња Љубица довољно говори један доказ њене храбрости и хладнокрвности. Када се септембра 1842. године са пратњом упутила ка Земуну како би са сином, кнезом Михаилом, напустила Србију, пресрела их је једна велика група побуњеника. Без обзира што је пратња била у много мањем броју, није се устезала да пружи отпор. Да би избегла крвопролиће, кнегиња им је наредила да ништа не предузимају, а у сусрету са побуњеницима који су већ показивали своје непријатељство казала је следеће: „Напред, господо, ви у мени видите жену храброга Милоша, матер Кнеза Михаила, ону исту Љубицу коју је до сад сваки Србин називао мајком“. Овим речима кнегиња је код побуњеника поново задобила велико поштовање па су јој понудили заштиту током даљег пута. Кнегиња их је одбила речима: „Мене ће Бог чувати.“  

Кнегиња Љубица је умрла 14/26. маја 1843. године у Новом Саду. Сахрањена је у манастиру Крушедол.