Милош Обреновић се родио 7/18. марта 1783. године у нахији ужичкој, у селу Средња Добриња. Када је у питању место његовог рођења, постоје опречне тврдње, о којима нам говори Милан Ђ. Милићевић у своме „Поменику“.  Исто се може приметити и када је питању његова година рођења. Наводе се од 1780. до 1784. године.  Без обзира на то што је Вук Караџић најбоље познавао биографију кнеза Милоша, а кнез Михаило, пишући о своме оцу, навео исту, 1780. годину као годину рођења, ми смо више него сигурни да се ради о погрешном датуму. Захваљујући истраживачком раду и доступним подацима, можемо са сигурношћу тврдити да је 1783. заиста година рођења кнеза Милоша.  

Може се рећи да је Милошево детињство било прилично тешко, и то управо због чињенице да је одрастао у сиромашној породици. Након смрти оца и више најмова и служби кроз које је прошао, одлази у најам код свога зета Саве Николића, за кога је била удата његова сестра Стана. На том месту се највише задржао, али не могавши да издржи тешку нарав зета, напушта га и одлази у Брусницу код браће Јакова и Милана. Јаков је као газда и господар породице био задужен за домаћинство, док је Милан већ увелико развио посао трговине живе стоке, који је започео његов отац Обрен Мартиновић. Милош се прикључује брату Милану у породичним пословима и уз њега остаје и по отпочињању Првог српског устанка.

С обзиром на то да је Милан одмах био постављен за војводу рудничке, пожешке и чачанске нахије, и то пре свега захваљујући своме статусу у народу, а у великој мери и пореклу, Милош лако добиja прилику да се покаже у бојевима и учествује у управним и судским пословима. Морамо нагласити да су Обреновићи, осим чињенице да су били врло добри преговарачи и политичари, такође били и храбри борци.

У нападу на Ужице, 1807. године, када су Срби освајали неки шанац, Милош је био тешко рањен. Мислило се да неће преживети рану, али након дванаест недеља потпуно се опоравио и поново узео учешћа у устанку.

Након смрти војводе Милана, Милош полако преузима позиције које је имао његов брат. Сазнањем да је за Миланову смрт директно био одговоран Карађорђе, мења своје опредељење и сврстава се у групу устаничких првака који су били у вождовој опозицији.  

Након слома устанка и Карађорђевог бeга из Србије, наступа веома тешко време за напаћени народ који није имао где да оде. Паника је захватила и устаничке прваке, међу којима је био и Јаков Ненадовић. На његов предлог да без двоумљења бежи преко Саве, Милош му је одговорио:
„Ја брате, у Немачку нећу, нити имам куда; да ја с голим животом бежим у Немачку, а Турци за живота мога да робе и препродају моју стару мајку и жену и децу! Боже сачувај! Него идем у моју наију, па куд остали онолики народ, туда ћу и ја; доста је народа изгинуло са мном, неће бити никаква неправда, ако и ја с народом погинем и пропаднем“.  
За кнеза Милоша није било двоумљења. Одлучио је да остане са својом породицом и народом. Остајући у Србији, Милош се надао да ће у Ужицу, где су устаници и даље пружали јак отпор, поново потиснути Турке. Међутим, ситуација је била и више него лоша. Због недостатка хране и муниције све наде су потонуле, тако да се препушта судбини становништва које тада трпи јак гнев Турака.  

Да би спасао породицу, све их одводи под планину Каблар, јер је сматрао да ће тако скривени бити на сигурном од Турака. Видевши велико народно страдање, одлучује да се преда Али-аги Серчесми, који му због његове покорности враћа оружје. Шта више, признаје га за кнеза рудничке нахије. Милош свакако није имао поверења у Турке. Породицу одводи на још скровитије место, у село Црнућу. У међувремену незадовољство народа није јењавало. Избијале су буне, али је Милош као вешт старешина спречавао народ да учествује у истим, да би се избегло још веће страдање.

Због све већег немира у народу Милош је, да би се заузео за њега, морао да оде у Београд, али су га Турци задржали као таоца. Без обзира што га је Сулејман-паша представљао као верног поданика и свога посинка, и у почетку прихватао молбе да се над народом не чине злодела, ситуација се умногоме променила. Осим што је убио таоце за које је рекао да то никада неће урадити, Сулејман-паша је започео да поново поробљава народ и убија виђеније старешине. Милош је осетио да се и њему припрема иста судбина и одлучио је да покуша да напусти Београд. После низа покушаја, то му полази за руком и од тада се више није враћао Сулејман-паши на ноге. Вратио се тек по отпочињању Другог српског устанка.

Његова политика, од неких критикована, ипак је дала великих резултата. Са мање борби, а много више преговора, Срби су полако али сигурно почели да остварују циљеве које су пред себе одавно поставили. Милош је учествовао у првим борбама, али много више у преговорима са Марашли Али-пашом. Као резултат свега наведеног постиже усмени договор о мешовитој српско-турској управи у тада још увек османлијској провинцији. Упорном дипломатијом, за време његове владавине Србија постаје вазална кнежевина у оквиру Османлијског царства.

Без обзира на чињеницу што је у Другом српском устанку био врховни вожд, мора се нагласити да вожд није била титула, већ само јавно озваничење положаја вође устанка. Тек 1830. године, у Београду, на дан Светог Андреја Првозваног, пред посланицима Велике народне скупштине прочитан је султанов хатишериф и берат, у коме је кнезу Милошу само потврђена већ постојећа наследна титула коју је имао у народу.  

Након читања хатишерифа, посланицима Велике народне скупштине обратио се кнез Милош. Између осталог је рекао:
„… Велика је и вештествена разлика између садашњег и одсадашњег стања нашег; до сад је стање наше друго било, а од сад са свим друкчије постаје! До сад смо били безусловни поданици самовластија турског и робови, а сад постајемо самобитним народом, ког права султан, хатишерифом својим, пред целим светом торжествено признаје, и који ћемо, с полезнима само по нас уговорима, од престола његовог зависити. Сад постајемо равнима осталим благоображеним и срећним народима христијанских држава! Од сад нам треба и у Правителству нашем и у судовима и у свим прочим внутреним земаљским уредбама, осталим цветајућим и срећним народима подражавати, и с њима сравнити се. Треба нам поставити књаза и уредити правителство; треба установити судове; треба подигнути училишта; треба градити болнице; треба завести књигопечатње, а пре свега, треба нам одкупити притјажанија турска, и обштег безбедија ради, обдржавати шест, а кад нам се и они предели врате, десет хиљада оружаних војника. Без оружане руке ни једно правитељство суштествовати не може, нити га има на свету. Оружане војнике државе обдржавају да се злом подићи не дају, а добри да је у домовини својој миран и безбедан …“  
По завршетку заседања на коме је потврђен за наследног кнеза  Србије, одлази у цркву у којој га је митрополит Антим након служења свете литургије миропомазао за владара Кнежевине Србије по обреду који је примењиван у случајевима владара старих аутономних кнежевина, Влашке и Молдавије. Архијерејска литургија је, по устаљеној пракси Васељенске патријаршије, служена на грчком језику, али је при помињању кнежевског имена митрополит Антим прелазио на црквенословенски језик.  

Након читања фермана којим су обезбеђене повластице, а пре свега преко потребни мир у Србији, започето је са великим послом. У наредним годинама остварено је много од онога што је кнез Милош навео у својој беседи:
– на целој територији државе више није било Турака, осим у градовима;
– државна граница је проширена до оних које су биле 1812. године;
– Србији су загарантована права међународним актима;
– уведена је редовна војска;
– уређени су судови и управе;
– отворене су прве школе;
– успостављена је поновна аутокефалност Српске православне цркве;
– започела је са радом државна штампарија;
– подигнуте су многе цркве, итд.

Све наведено значило је само једно, да је кнез Милош Обреновић „животом и радом својим, улио у Балканске Хришћане тврду наду да ће се скоро избавити“.  Нажалост, било је потребно мало времена да појединци, који су већ умногоме ограничили власт кнеза Милоша, под изговором непоштовања одредби које су биле прописане турским хатишерифом, доведу до његове абдикације и препуштања власти сину Милану.  

Кнез Милан је само формално вршио власт, јер га је због болести мењало трочлано Намесништво на челу са Аврамом Петронијевићем, Јевремом Обреновићем и Томом Вучићем Перишићем. Након смрти кнеза Милана 26. јуна/8. јула 1839. године, Намесништво остаје на власти све до доласка кнеза Михаила у Србију, марта 1840. године. Због велике жеље да се Обреновићи у потпуности уклоне са трона Србије, уставобранитељи су наставили са својим активностима и већ 1841. године, након сукоба са Томом Вучићем Перишићем који је организовао буну, уз подршку Порте, кнез Михаило је морао да напусти Србију.

Доста касније, услед великог незадовољства које је владало у народу, а током заседања Светоандрејске скупштине, прокламацијом од 11/23. децембра 1858. године одлучено је да се услед непоштовања воље Скупштине кнез Александар Карађорђевић збаци са власти, а кнез Милош Обреновић поново врати на престо Србије, са свим правима наследства која су фамилији Обреновића сада само потврђена.  Међутим, након непуне две године од поновног доласка на власт кнез Милош умире 14/26. септембра 1860. године. Сахрањен је у десној крипти Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду.